ŠAMAN VUK – UVEĆAVANJE LIČNIH SPOSOBNOSTI

Prvi deo teksta, ŠAMAN VUK – SELF MANAGEMENT pročitajte ovde

 

Da bih govorio o ovoj temi moram da pomenem šamanizam.

Šamanizam je samo ideološka potreba pošto to nikad nije postalo ni religija ni išta obredno i to je interesantno u odnosu na prirodan tok stvari, ali jasno, to je samo baza. Učim ljude kako da budu jaki, kako da sebe vole, kako da sebe grade.

Šamanizam, to je: ženski princip, naturalno-ekološki princip, princip tolerancije, zdravstveni,…to je naravno sve prihvaćeno odavno ali naravno da se ne zove šamanski već nekako drugo ali to nije ni bitno. Malo u teoriji, malo u praksi, učim kako da ojačate, kako da dođete do nekih istina, kako da sebe prepoznate. Mi smo psihijatri nezgodni da prihvatimo takav način razmišljanja. Ponekad ljudi ne moraju da znaju to što ti različiti stavovi govore.

Učio sam tako što sam se nalazio u selu gde su svi telepate i gde svakog dana, defakto, imate neku vrstu inicijacije. Od halucinacija do svačega nečeg. Čak, strah za život. I to traje tri meseca. Ono što Kastaneda opisuje u svojim knjigama su simpatične stvari, kao na primer : navučeš se droge pa izdržiš…to ne. Ovo je zdrav život, pet sati spavanja, potoci, more, lov, ribolov, slušanje žena,… veoma bitno, ali to su drugačije žene. Pa pogađaj ovo, pogađaj ono, pa te onda izvuku iz tela. Drugo je kada ti sam odeš iz tela, a drugo je kada te neko iščupa, pa kad ti prikaže vrpcu duše i tela. Ono postoji i on ti je prikaže ovako materijalno da ti vidiš da to postoji pa onda je prekine. Tad ti imaš osećaj da ne možeš da se vratiš u telo više. Strašno ! Međutim oni se samo zezaju samnom, jer hvala bogu, za njih mi belci smo niža rasa.

Ovo što ja radim ovde je kudi kamo blaže, nežnije. Ne možemo mi to da radimo, čak i kad bismo hteli ne možemo. To je kao kad Kinez kaže da se može živeti od šake pirinča. On može, mi ne možemo. Ili kao Aboridžani u Australiji koji žive samo od Sunca, mi ne možemo. Neki ovde dođu i nude kako da šetamo po vatri, kako da lebdimo, kako da živimo samo od Sunca, neke kolektivne hipnoze i sl. Ali verujte od toga nema ništa.  Znate, mi uvek možemo da izvedemo da zajednički pređemo preko užarene vatre, to nije problem, ali jeste problem da vi kući zapalite vatru i da pređete preko nje. Probajte, ali nemojte reći da sam vam ja rekao. Zašto? Zato što morate sebe da dovedete u ekstatičko stanje a to je veoma teško samostalno raditi.

Ali u tome nema nikakvog pomaka. Ja mogu kao i svako drugi da pokažem kako ja eto, mogu da šetam kroz vatru, ali ako ne vidim da mi je to učinilo nešto u mentalnom smislu osim da sam ispao važan, onda to nije to. Trebalo bi to da mogu da uradim svaki dan. Al’ ne mogu. Neki tvrde da to mogu.

Ja i dalje mislim da se može, ali ne stalno. Jer su tu neki biofaktori. Neke stvari možemo, a neke stvari manje možemo. Ono što smo mi napravili, mnogo štošta u ovoj zemlji, to je mnogo jače od našeg biopotencijala. Mi imamo veoma jako biopolje koje se srećom i dalje stvara.

dreamcatcher-1030769_640
foto: Pixabay

U šamanizmu vi imate teoriju o tri duše, koje su čak i materijalno smeštene u određenom delu. Karl Gustav Jung, koji se smatra jednim od najvećih mililaca na polju sociologije, je bio pod velikim uticajem šamanizma i on je to preveo sa tri nivoa podsvesti . Znači jednostavno je dušu preveo na nivo podsvesti i na taj način je započeo eru višeslojnosti. Francuz Žane je onda pričao o sedam nivoa da bi današnji sociolozi, a nažalost i moje kolege psihijatri, govorili o bezbroj nivoa podsvesti. Ono što je sigurno je da ne postoji jedna podsvest, ono što mislimo da je back up, što nas podržava, znanje, iskustvo, razmišljanje…koje ima milion različitih verzija, razmišljanja, skupova.

Danas Mičel i Mekdugal ozbiljno govore o tome. Oni više ne govore o podsvesti, oni govore o ličnosti. Pa odatle imamo one čuvene bolesti u psihijatriji: višeslojna ličnost i sl. Dvostruka ličnost to je sad šala, svaka druga osoba je dvostruka ličnost. Mi smo imali jedan slučaj koji smo izučavali, dvadeset tri ličnosti je imala žena u Čikagu, dokumentovano. Dvadeset tri ličnosti sa ponašanjem, menjanjem fizičkog izgleda, drugačijim glasom. Te ličnosti, ili nivoi podsvesti, duše ili kako god hoćete, se bore između sebe za dominaciju. Kao i sve drugo, zakon prirode.

I šta se dešava kada sam ja istovremeno i poštenjačina i ubica? Pa neko mora da pobedi. Ko pobeđuje? Pa onaj nivo ili ona podsvest za koju moja svest navija. Koju sam izabrao. Rekla mi mama biće dobro ako budem pošten. Ja joj poverovao. Džaba je bilo posle ali sam joj poverovao. I sad ja radim sve da taj nivo podsvesti koji gajim, to poštenje, da bude što jače. Tada se dešava da onda taj nivo podržava mene i moju svest. Ja hranim i prvo što radim je da pozovem nekog drugog da pogleda šta je to.

Ali nije to samo to.Vi možete od običnog deteta danas da napravite genija. Zašto? Zato što ono ima u sebi sposobnost, ono samo nije moglo da je razvije, nije ju prepoznalo, nije ju identifikovalo, jer dete do neke četvrte godine sve radi instiktivno.

jezero Popovica
foto: Saša Maletić

Verovatno znate šta je instikt. Instikt je osećaj da radiš ono što ti prija. Da jedeš kad si gladan, da spavaš kad ti se spava, da vidiš duhove, da jednostavno osećaš stvari… No, instikt nestaje. Kada drage moje dame? Kada vi u ulozi majke krenete da vaspitavate decu, od desetoro dece vi jedanest pokvarite, generalno. Jer vi im kažete kad treba da spavaju, šta treba da kažu, kako treba da se ponašaju. Posle vas dolazi škola, dolazi posao, dolaze drugi i dete nije više dete. Nema više instikta. Zašto pominjem instikt u ovome? Jer u okviru instikta dete zna da li će da uzme čekić pa da udara ili da uzme kompjuter da se igra, ono zna. Ali ako mu tata i mama kažu: Nije to za tebe… Dete nema palice, ali lupka prstima:

Šta to lupkaš?

–  Pa volim to, volim ritam

Od toga ne može da se živi – kaže mu pametni roditelj, itd.

Ono poveruje.

Ja sam svojevremeno radio u Zagrebu, pošto sam tamo najveći deo svog radnog veka bio, kad smo radili jednu ozbiljnu studiju u srednjoj školi o tome šta su odlučili da rade srednjoškolci, a šta su po njihovim instiktima mogli. Otprilike potpuno obrnuto. Ispalo je da u prirodnom smeru je trebalo svi da budu u društvenom i obrnuto. Ali, neko ih je gurnuo, neko im je objasnio itd. Pošto u našoj nekadašnjoj zemlji, a pogotovo u sadašnjoj, posao treba da bude u boljoj avliji i jedan te isti. Mi se hvalimo ako radimo isti posao čitav život. Ako sam promenio nešto ja to kažem onako stidljivo, ili da idem u večernju školu da nešto promenim. A recimo da imam hobi pa da naučim, recimo da pravim stolice. To je sramota. U svetu najmanje šest zanimanja u proseku jedan čovek promeni. U Engleskoj to čak ide do dvanest zanimanja. Oni ne menjaju posao samo ako osete da mogu, nego i ako je to dve funte više plaćeno. Mi ne! Isto mesto, isti posao, isti način rada. E sad ako je to idealno pa uredu, ali ako je greška, kako mi s tom greškom možemo da živimo? Veoma teško. Kako mi onda u takvom poslu možemo da napravimo veliki uspeh? O ličnom zadovoljstvu da ne pričamo. Pomeram stolicu isto zadnjih pedeset godina. Pa nije to neka reputacija ali mi smatramo da je to reputacija. Mi kažemo da imamo socijalne nemire, što je logično, ali mi imamo radnike koji kažu:Ja radim u toj firmi dvadeset godina. I to je glavni argument. To je strašno! Zašto ja govorim da je to strašno?

Nikad nije kasno da prenebegnemo to da nas roditelji, okolina, sredina, ekonomska situacija guraju da radimo nešto što možda ne bismo radili, ali ima vremena, život je dug. Zašto ne bismo promenili, ili bolje reći zašto ne bismo nešto usavršili, to nešto što već radimo? Ajd’ lenji smo, ajd’ idemo linijom manjeg otpora, ajd’ da maknemo sve to, ali nemamo načina, nemamo tehniku.

Kako ću ja da povećam svoje sposobnosti? Prvo moram da verujem da mogu. Onda ona čuvena priča: ko sam, šta sam… Mi veoma često imamo slučajeve da pitamo ljude, ili kroz ankete, da sebe opišu, pa ne umeju da se opišu.

Sad malo komedije. Pitam ja čoveka, koji je u braku trideset godina, kakve mu oči žena ima a on kaže: Pa valjda svetle. On ne zna kakav mu hod supruga ima, a čak i dalje misli… ne obraća pažnju, nema percepciju. Kako percepciju? Percepcija nije samo spoljni uvid, percepcija je i unutrašnji uvid. Znači, ja da bih mogao da promenim nešto, moram barem da probam.

Ja ću sad vama da kažem da je iza ovih vrata u onoj prostoriji škrinja sa zlatom i dragocenostima i ko može da prođe kroz zid može da uzme tu škrinju. Devedeset procenata vas će da se osmehne i da kaže: Vid’ budale šta priča. Devedeset procenata vas će realno proceniti da ne može da prođe kroz zid ali deset odsto će pokušati. To je kao kad Nemci pokušavaju da otvaraju neki sef pa lupaju čekićima a dođe Muja opali glavom i otvori, pa kaže : Niks snaga, glava. Znači ima nekoga ko će pokušati i glavom da prođe kroz zid. Jasno je samo će se povrediti, ali ima neko ko će prosto tvrditi da ima negde malo tanji zid, da negde možda može da se probije. Taj neće apriori da prihvati zid kao prepreku, hoće da ide da se uveri. To znači moramo da idemo do svoje granice pa da je osetimo da je ona naša granica, a ne da nam je data.

– Nije to za tebe sine – Ko može da zna šta je za mene. Ne znam ni ja, moram da probam.

Znači između zadovoljstva i nezadovoljstva krivuda taj put, ali promena je uvek moguća. Izazovi su uvek dovoljni da krenemo. Najbolja reklama koju sam video je reklama za Johnny Walker : Keep Walking  (nastavi da hodaš). Ima li šta toj reklami da se doda? Čim staneš nigde nisi, ili ostaješ tamo gde jesi.

U ovom slučaju neko nam je dao, možda lično bog, mada ja lično ne verujem da sam bio u tom redu pa da mi je on davao, ali da uzmemo i tu mogućnost. Dao mi je nekakve sposobnosti u količinama: deset kilograma poštenja, pet kilograma marifetluka i neznam ni ja šta, i to ja imam. Ali da li ja koristim te sposobnosti? Naleteo sam na pesmu koja kaže da treba da ćutim i ja shvatim da je pametno da ćutim, da ne razmišljam. Sutradan  promenim preduzeće, odem negde drugde da radim, ali već mi ne pada na pamet da bilo šta kažem. Tačka, priča je završena.

Nije to za tebe, sad ćeš ti u ovim godinama da sviraš ili da igraš, sram te bilo. Znači uvek možemo da nađemo izgovor : slabo se plaća, slabo se poštuje, niko mu od porodice nije to, itd. Ne iskorišćavamo sposobnosti koje imamo. I ne samo to. Meni je na primer dato sto procenata sposobnosti marifetluka, u kilogramima to je pet kilograma. Moj dobar drugar i učenik Marko je dobio na primer malo više, njemu je tih sto procenata deset kilograma, ali ja čitav život navijam za sebe i ja sam uspeo da dovučem do četiri kilograma. Znači ja to postižem osamdeset ili devedeset odsto a Marko pet kilograma i hvali se kako je nešto… To nije ni pola od njegovih mogućnosti. Primer nije lako uprostiti.

Znači mi svi trčimo u različitim disciplinama. Ako neko trči sprint, on ne može da se takmiči s onim koji trči maraton. Čak je suludo uopšte tako razmišljati, ali njegovo vreme mora da bude najbolje moguće vreme. Znači naš život mora da bude najveći mogući zbir sposobnosti koje su nama date.

Ja najkraće rečeno, nemam ništa. Što se onda čudim što moj komšija tamo čisti cipele a prezadovoljan je, peva čitav dan. Zašto ? On je sretan jer je učinio od svog života maksimum. On pljune na one cipele i onda ih glanca lepo i još je srećan. Ja nagurao tamo neke diplome, doktorate, pa nezadovoljan. S pravom, jer nisam uradio ni pola od onoga što sam mogao. Znači ja sam manje učinio i za sebe i za okolinu. Iako to kad poredite ne deluje tako. Znači moramo da razvijamo svoje sposobnosti, da guramo tu unutrašnju granicu, da je stalno povećavamo, da budemo bolji nego što nam je dato.

Dali je to moguće? Pa izgovor je odmah to pitanje. Mi svako pitanje koristimo kao izgovor. Moguće je. Mi možemo zato što te sposobnosti imamo na jednom nivou naše podsvesti. One postoje, ali čak i da ne postoje u mom telu one postoje u komunikacionom polju oko nas.

sculptures-427238_640
foto: Pixabay

Ne postoji loša religija, ne postoji loša duhovnost, postoje samo ljudi koji ne umeju da shvate suštinu toga i da je koriste. Ako kaže Biblija da voliš bližnjeg kao sebe samog, zar time nije data mera. Zar nije data mera hrišćanska da sebe treba najviše voleti. Znači ti si dobar ako voliš drugoga kao sebe samoga. Ali ne mi ne razumemo to. Pa kad neko kaže da voli sebe mi kažemo : Vidi ga sebičnjak, budala. To može da prizna samo iskren čovek, neiskren čovek neće priznati da voli više sebe. Kako ti možeš voleti drugoga ako ne voliš sebe ? Na koji način ti možeš da meriš taj osećaj ako ne voliš sebe najviše?

Emocije su kao bure bez dna. Ne postoji tu kraj, ne postoji tu da ja imam pet kilograma emocija. Sve ono na čemu su začete priče, pesme tipa : samo jednom se ljubi…priče su za maloumne.  Jednom ljubi samo onaj koji nezna da ljubi ni taj jedan jednini put, jer ako zna da ljubi ljubiće dvadeset hiljada puta i to, istina, čak mnogo lakše. Emocija koja je proživljena lako se ponovo proživljava. To važi i za negativne emocije, ne samo za pozitivne, ali to je tačno. Ako mi naučimo šta je ljubav unutar sebe, ako se trudimo da je unesemo tu, mi ćemo je uvek dobijati natrag. To je magija čista. Mi pravimo element, pošaljemo ga i on nam se vraća. Pošaljemo li zlo ono nam se vraća, pošaljemo li dobro, dobro nam se vraća. Na kraju krajeva ne postoje ljubavi koje su istog kvantiteta i iste discipline. Vi imate prijatelje koja zaista mnogo volite a ne pada vam na pamet bilo šta da imate s njom, s njim nešto intimnije. Postoji mnogo slika pacijenata  pre i posle lečenja i mi, između ostalog, i pravimo te izložbe da bi ljudi mogli da se negde prepoznaju, ali to je sad psihijatrijski uvid.

Suština je, dakle, u tome, da ako imaš u sebi, doživećeš. To znači da ako ja imam ljubav u sebi onda ću prepoznati ljubav u drugome. Znači voli i ljubav će ti se vratiti. I nema tu dokaza da je sve u nama. Bivao sam upitan da me malo provociraju pa kao : Postigli ste mnogo, jeli vam žao nečega što niste ? E sad, ja znam svašta da kažem, ali jednu stvar kad kažem ne lažem, a to je kad kažem da nikad nisam mogao da imam svoje obdanište. Kad sam ja to mogao da radim nije bilo uslova a sad bi mi to malo teže bilo. Oni kažu: Pa imaš svoje učenike, ti bi mogao samo da nadgledaš i to bi radio indirektno. Jeste ali nisam imao tu priliku da mogu kod deteta do četiri, pet godina od običnog mangupa napravim genijalca. Jer ako niste dovoljno vešti da kažete tom mališanu: Ti to možeš, ja verujem da ti to možeš zajedno možemo sve to da uradimo…  Dakle, to su te čarobne reči koje mi preskačemo, koje mi u vaspitanju i socijalizaciji preskačemo i ne smatramo za potrebnim da kažemo.

Dakle, iskoristiti svoje sposobnosti maksimalno. Prvo se suočiti sa sobom, utvrditi ko si, zatim utvrditi šta želiš da budeš. Znači navijačka sklonost, a onda uzimati sve ono za čega smatramo da su nam dobre osobine, da ih guramo u odgovarajući nivo podsvesti i da na neki način sami sebe izgradimo i onda smo zadovoljni i onda smo zaista proširili svoje sposobnosti.

Ja ovo možda gledam kroz neku moju terapeutsku iskustvenu normu. Jer, ne jednom, sam uspevao samo time, samo promenom nečega, da ljude izlečim. Ja da ih izlečim? Nemojte verovati nikad lekarima kad to kažu, ali da pomognu…Jer promene znače upravo u ovome o čemu pričam. Promena znači suočavanje sa svojim sposobnostima, a ne ono što si vežbao do sad, nego nešto drugo,  nešto što će tebi biti bolje.

Šta sve tu još može da pomogne?  Pa duhovnost sigurno, ali kakva duhovnost ? Ja uvek kažem dobrim vernicima da su najbolji duhovnici ateisti. Zašto? Zato što se ne trude da nikog ne podvode pod ništa. A onaj nesretnik dobije zadatak od sveštenika da ubedi da je islam najbolji ili hrišćanstvo da je najbolje, umesto da prepozna boga u sebi. Kad vi prihvatite kanone, kad vi prihvatite pravila : ne slaži, ne ubij…pa ti nosiš božansko u sebi i ti se onda ponašaš onako kako treba, a kako se zove religija, nije važno. Ti zaista jesi božji sin i deo božijeg blaga ali ne…. To je strah. Imamo toliko hrišćanskih crkava da se jednog dana neće moći prepoznavati.

Znači to možemo ali kako ? Opet poverenjem u sebe, samopouzdanjem. Ako sebe ne voliš ne možeš ni da budeš samopouzdan. Postoji u Šumadiji jedan izraz: Siromašan sam, al’ sam besan . Nikad narod ne kaže nešto za džabe. To znači da je ovaj svestan da nije dovoljno pametan, nije dovoljno vredan, da nema dovoljno para, da nema dovoljno prijatelja, ali on hoće da se ponaša isto kao i oni koji to imaju. On je agresivan, siromašan, ali ima da se ponaša. Šta se dešava onda? On postaje manje siromašan. To tako ide. Kad vi kažete u depresivnom stanju : – Bože, ništa mi ne ide – vi samo prizivate novi problem. Nikad se ništa ne menja ako se ne kaže. Ako kažete :  – Pa dobro je, nije loše – vi već menjate i niste svesni toga.

Meni se veoma često dešava da mi pacijent kaže : Pa doktore kako ću ja to da uradim ?  Kažem mu : Pa okreni se da ja to uradim. Nije baš da ih udarim nogom u zadnjicu, ali pitam ih hoće li. Ali masa ljudi očekuje da neko drugi uradi za njih nešto. Kad mu kažem da bi to bilo dobro da uradi, on očekuje da mu ti to uradiš. Neka košta koliko košta, samo nek neko drugi uradi. Ne može tako, moraš sam.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Ilustracija: Saša Maletić

Dobar deo vas se toga ne seća, ali bilo jednom u ovoj zemlji radnih akcija, ideološki organizovanih. Ljudi su se sretali družili…Bila je jedna parola koje se sećam i koja zaslužuje da završi ovo izlaganje: Budimo realni, izvršimo nemoguće. Mi dajemo ovoj stavci pojam, procenu. Ne postoji nemoguće. Mi određujemo to kao nemoguće, čim posumnjamo u nešto ono je moguće.

Hvala vam.

Beleške sa predavanja u Novom Sadu, decembra 2007.godine.

Dr.Ratomir Vučković- Vuk je bio neuropsihijatar. 1986.g. u Kanadi iniciran u šamana, 1989.g. u Meksiku dobio zvanje naguala.

Advertisements

Author: sashamaletic

…neko ko se ne može i ne želi definisati kao zanimanje, već pre kao tragalac, disident, neko ko uvek traži i onu drugu stranu, istraživač u oblastima: likovnih i primenjenih umetnosti, muzike, poezije, fotografije, dizajna, raznih zanata, filozofije, psihologije, religije, tradicionalne medicine, spiritualnosti, dalekoistočne tradicije, sporta, borilačkih veština, ličnog razvoja, Reikija, joge, meditacije,…Ljudsko biće, otac, stanovnik ove planete. Od 2007. godine učenik Milenka Vlajkova (Juen Xian), majstora individualne meditacije, psihologa i psihoterapeuta.

3 thoughts on “ŠAMAN VUK – UVEĆAVANJE LIČNIH SPOSOBNOSTI”

  1. Drago mi je da sam naišao na Vaše tekstove kojim nesebično i slikovito objašnjavate suštinu života. Riječi lebde i pune su naboja. Urezuju se momentalno i čitanje predstavlja opuštanje za razliku od nekih tekstva koji me umore dok dođem do kraja. Manje- više su svi dotakli dno i vrte se u krug i pokšavaju da se izvuku, kao što ste spomenuli, da to neko uradi ‘mjesto njih… Pomoć im pred očima lebdi samo da je zgrabe… Valjda im nije vrijeme. Hvala na poučnom štivu koje će mi pomoći da nekima pokušam otvoriti svijest. Hvala još jednom.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s