MEDITACIJA I HRIŠĆANSTVO

Pročitah članak u kom se osuđuje porodica Novaka Đokovića i njegova fondacija za nametanje sektaškog budističkog učenja deci u školama.
Iskreno ne znam o kakvom se programu radi, niti znam išta o njegovom učitelju meditacije, ali zato znam da se Đoković našao na udaru Srpske pravoslavne crkve zbog bavljenja jogom i meditacijom. Lično nemam neke simpatije prema njemu, ali ga poštujem i cenim kao sportistu. On je samo popularan i uspešan sportista i kao takvog ga treba i posmatrati. To što je popularniji i ima novca više od mnogih učitelja, naučnika, i sličnih, pokazuje nedostatak svesnosti i manjkavost društvenih vrednosti. Takođe ne odobravam nametanje deci bilo čega, a pogotovo meditativne prakse jer meditacija nije za dobra za mlade pre njihovog punoletstva. Meditacija je štetna za decu.
Nekoliko godina unazad sam po ponašanju Đokovića u jednoj emisiji i po njegovim igrama, prepoznao, ako tako mogu da kažem, nešto što bi moglo da bude uticaj istočnjačkog načina rada na sebi. Primetio sam, da mu je koncentracija bolja, da duže traje, postao je stabilniji kao ličnost, ozbiljniji kao igrač i rapidno je napredovao u svojoj oblasti, tenisu. Pokušavao sam da saznam ko mu je učitelj i šta praktikuje što se kasnije pojavilo u javnosti da je to izvesni Pepe Imaz.

Hrišćanstvo danas

Pomenuti teniser Đoković je primer onoga što se dešava mnogima na ovim prostorima. Kako je sa ostalim veroispovestima, ne znam, ali pretpostavljam da je slično. Strah od nepoznatog, novog i onog što se ne razume.
Razumljivo je takvo ponašanje crkve i ljubitelja tradicionalnih vrednosti jer postoji opasnost da se te vrednosti diskredituju, a crkva izgubi, već narušenu, moć i ugled. U današnje vreme hrišćanske crkve se teško prilagođavaju učenjima koja izranjaju ispod istorijskih naslaga, kao i onim novim koja se prilagođavaju modernom čoveku. Crkva se od svog nastanka prilagođavala postojećim verovanjima i asimilirala običaje i tradicije koje su postojale u narodu, samo da bi se raširila i nametnula kao vladajuća religija.
Čini se da je današnje hrišćanstvo izgubilo moć prilagođavanja, bar pravoslavna, ili su promene toliko brze da crkva ne može da ih isprati. Čak i ako se tako nešto pokuša onda je to veoma nevešto i neukusno. Hrišćanska učenja, stvorena radi kontrole masama, danas nemaju mnogo da ponude sve većem broju pojedinaca koji se bude i žele da se razvijaju. Napredak nauke, kao i do sada, ozbiljno ugrožava kredibilitet crkve, sa čim ona teško izlazi na kraj. Naučnu misao, racionalni razvoj svesti nije uspela da spreči ni spaljivanjima, mučenjima i progonima.

monastic
Foto: Pixabay

Svedoci smo ponovnog pokušaja da se povrati apsolutna kontrola nad ljudima od strane novog svetskog poretka, što se delom sprovodi preko crkvi. Tako danas imamo s jedne strane nasilno uvođenje lezbejsko-feminističko-gej filozofije, koju crkva dosta uzdržano posmatra iako se kosi sa njenim učenjem, a s druge strane imamo nametanje kreacionističkog poimanja sveta na štetu naučnog pogleda. Mislim da su i darvinizam i kreacionizam pogrešno ili nedovoljno istraženi i shvaćeni. Ne treba ih razdvajati, ali to nije tema ovog teksta.
Seksualnu orijentaciju pojedinaca, takođe ne želim da kritikujem i ovde govorim o filozofijama i načinima razmišljanja koja se nameću drugima.

Zašto je crkva protiv meditacije?

Kao prvo moramo da shvatimo da je izraz meditacija potekao iz latinskog jezika od reči meditatio što znači dubokoumno razmišljanje, udubljivanje, usredotočenje. Na istoku se to zove drugačije: dijana, zazen, vipasana…
Meditacija i kontemplacija potiču iz antičke Grčke od Platona i Aristotela. Kontemplacija potiče iz latinske reči templum što je prevod grčke reči teorija (θεωρία – zrenje, viđenje, motrenje). Na staroslovenskom se kaže sozercanje (od korena reči zrenje) što znači duhovno sagledavanje, opažanje uzvišene lepote u stvarima.meditation

Kontemplacija je: razmatranje, razmišljanje, duboko poniranje mislima u nešto, umovanje, misaonost koja nema potrebe za praktičnom realizacijom.
U religioznom smislu, kontemplacija predstavlja oblik molitve ili meditacije. U hrišćanstvu se najčešće povezuje sa misticizmom.

Dakle meditacija nije nešto što je izmišljeno i otkriveno samo na istoku, već je to deo zapadne civilizacije od njenog nastanka.

Zašto je onda toliko marginalizovana?

Interes crkve nije da se vernici razvijaju već da postanu pogodniji vernici,  kako bi se lakše njima manipulisalo. Do sada je crkva popuštala samo kada bi videla da će izgubiti vernike pred nadirućim saznanjima, koje nije mogla da opovrgne.
Meditativna praksa je postojala u nekim oblicima u ranom hrišćanstvu, ili u sektama koje su prethodile ovom učenju, ali danas se najviše vezuje za monaštvo. Štaviše, gotovo sigurno je da je i sam Isus (Ješua) praktikovao takve tehnike, kojima je i dosegao visoki nivo duhovnog razvoja.

U trećem i četvrtom veku veliki broj hrišćana je počeo praktikovati asketske oblike samodiscipline tražeći religijsko prosvetljenje kroz samoću, vizije i ekstaze. Od četvrtog veka hrišćanstvo je postajalo sve više svetovno pa je reakcija bila u vidu monaštva (grč. monahos-usamljen, jedini).

Meditacija odnosno umna molitva je bila oblik duhovne prakse koja je trebalo da posluži pronalaženju božanske prirode u sebi i u Hristu. Ljudi su hteli da se na neki način nađu lično sa bogom, bez posrednika, bez sveštenika. Ideja lične spoznaje dovodi u pitanje postojanje crkve kao posrednika između boga i vernika pa je meditativna praksa ostala u senci ostalog i nepoželjna za crkveno sveštenstvo. Sveštenici crkve su progonili monahe u početku, ali su iz neuspeha shvatili da je bolje da ih stave pod kontrolu i nadzor crkve nego da se bore protiv njih. Tako je meditativna praksa ostala gotovo nepoznata onima koji su živeli van manastira. Monasi su u tajnosti čuvali znanja i tekstove. Tako je i biblioteka Nag Hamadi pronađena u blizini jednog takvog manastira koji je samo spolja izgledao kao deo zvanične hrišćanske crkve.

Zbog toga su meditacija i kontemplacija manje zastupljeni i kada se i primenjuju stavljaju se pod plašt molitve.

Osnivač neoplatonizma, grčki filozof Plotin u trećem veku, takođe se smatra kao jedan od utemeljivača meditacije u hrišćanstvu. U njegovoj neoplatonističkoj filozofiji iz Jednog, emanacijom proizilaze um i duša, a onda i materija kao nebiće. Na osnovu ovoga put ka savršenstvu se zamišlja kao put od složenosti ka prostoti, od podeljenosti ka jedinstvu (jednoti). Vrhunac tog puta predstavlja ekstazu, mistično istupanje kojim čovek prevazilazi svoju podeljenu svest i spaja se sa Jednim.

U misticizmu je kontemplacija stanje u kom se um usmerava na duhovnu stvarnost dok ne zaboravi na sve druge stvarnosti.
Ovakvu filozofiju srećemo u sedmom veku kod arapskog hrišćana i filozofa Isaka Sirina, a u novom veku kontemplaciju podrobnije definiše nemački filozof Emanuel Kant.

Osnovna razlika između istočnjačkih učenja i hrišćanstva je što se u istočnjačkim tradicijama ne ističe vrhovno biće, ili čak ne postoji kao što je u budizmu, što je za hrišćansku dogmu neprihvatljivo. Otuda tolika netrpeljivost prema svemu što ima prizvuk Dalekog istoka. U hrišćanstvu je sve vezano za Boga.

Kako to izgleda u dva najveća hrišćanska pravca?

 

Meditacija u pravoslavlju

Meditativna praksa u pravoslavlju se naziva isihazam (grč.isihia– tišina, spokojstvo, mir, unutrašnje molitveno tihovanje), ili tihovanje (na stroslovenskom sozercanje). Isihazam je nastao kao pokret atonskih monaha koji je detaljno opisao Nikifor Isihast. Njegov metod svet molitve i pažnje, se u nekim manuskriptima pripisuje Simeonu Novom bogoslovu (10-11.vek) i Grigoriju Sinajskom (1255-1346.g.). U novijem dobu, svakako treba pomenuti Jovana Majendorfa (John Mayendorf), sveštenika i teologa koji je pisao o isihazmu.

Isihastička meditacija je izronila iz tajnosti manastira kada se u četrnaestom veku u Vizantiji dogodio dogmatski spor između Grigorija Palame, monaha sa Atosa i kalabrijskog filozofa Varlaama. Varlaam je iz Italije doputovao u Carigrad da bi branio apofatičku teologiju po kojoj čovek ni u kom slučaju ne može komunicirati sa bogom niti spoznati bilo šta o bogu sem posredno i kroz Sveto pismo.
Palama je zastupao stanovište da je svakom krštenom moguće opštenje s bogom kroz isihastičku molitvu. Prema Palaminom učenju: božanska nestvorena energija čini nestvorenima i sve one koji u njoj mogu da učestvuju. Ukoliko ne učestvuje u božanskoj blagodati, čovek ostaje samo stvorena posledica božanske tvoračke energije, a njihov odnos ostaje na relaciji Tvorac – stvoreno. Prema svojoj ljudskoj prirodi on i dalje ostaje stvoren, ali se sada uzdiže iznad kategorije stvorenih stvari pošto zadobija nestvorenu božiju blagodat. Na ovaj način, čovek ne ostaje samo božija tvorevina, već počinje da učestvuje i u božijoj neprolaznosti, kroz zadobijenu blagodat – koju je Palama označio kao natčulnu, nestvorenu božansku svetlost.

Grigorije Palama
Sv. Grigorije Palama. foto Wikipedia

Svoje viđenje isihazma Grigorije Palama izneo je u Trijadama, sačinjenim od devet traktata. Centralno mesto u Trijadama zauzima tema najviših stupnjeva umne molitve, na kojima se čovek, kao prirodno biće, pruža i uzdiže prema natprirodnom. Palama govori o Bogu kao suštini, onostranoj i nepristupačnoj, koja ima neposredan odnos sa svetom kroz svoju prirodnu energiju koja je emanacija božanske prirode pa je i sama nestvorena.
Spor je odlukom carigradskog sabora rešen u korist Palame 1347. i 1351.g. ali je njegovo stanovište i kasnije više puta napadano.

Uputstvo za ovu molitvu je opisao Mitropolit Jerotej vlahos u jednom radu o grigoriju Palami i ono glasi:

Da bi um stupio u srce, preporučuje da se, nakon njegovog usredsređivanja, um povuče prema nosnom prolazu kojim vazduh ulazi u srce, i da se zatim um podstakne i primora da sa udisanjem vazduha siže u srce. Um će tada osetiti radost i nasladu, slično čoveku koji se izdaleka vraća kući i susreće ženu i decu. Kad um jednom stupi u srce, mora se boriti da ne izađe brzo odatle. Um se najpre oseća stešnjeno zbog ograničenog prostora srca. Međutim, kad se jednom na njega navikne, ne može više podneti da luta izvan njega jer se unutra, u srcu, nalazi Carstvo Nebesko. Kad se um nađe u srcu, ne bi trebalo da tamo ostane bez dejstva, nego bi trebalo da neprestano izgovara molitvu „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me“. Na taj način um biva nerasejan i zaštićen od raznih iskušenja, dok svakodnevno uvećava svoju ljubav i čežnju za Bogom (Mitropolit Jerotej Vlahos, 2003, 101).

Sličnost sa istočnjačkom meditacijom je očigledna.

Ovom opisu može se dodati i podatak da su isihasti, zarad veće sabranosti uma unutar srca, satima sedeli u tihovanju, brade naslonjene na grudi, fokusirajući pažnju na predeo pupka, izgovarajući u sebi neprestano molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Na ovaj način isihasti su težili bogopoznanju u Hristu, kroz viđenje nestvorene svetlosti.  Ova svetlost, prema Grigoriju Palami, nije stvoreni posrednik već prirodna energija Božija koja izvire iz božije suštine, te se sjedinjuje sa čovekom, kao najviši oblik čovekovog bogopoznanja u Hristu.
Ovaj koncept nestvorene svetlosti podseća na budistički koncept praznine, ništavila.

Isposnica_Svetog_Save
Isposnica sv. Save. Foto Wikimedia

Preporuka isihasta je da vernik mora da ima učitelja, nekog ko je već prešao taj put kako bi ga vodio na tom putu da vernik ne bi zalutao.
Isihazam je princip aktivnog traženja koji je suprotan crkvenom pasivnom stavu.
Nama najpoznatiji isihasta je sv. Sava, Rastko Nemanjić, koji je imao svoju keliju u blizini Hilandara gde je praktikovao isihastičku molitvu tj. meditaciju.

 

Meditacija u katoličanstvu

Smatra se da je meditaciju u katoličkom hrišćanstvu popularizovao kaluđer Džon Mejn (John Main) u dvadestom veku. Onaj koji je na putu nema vodiča već se oslanja na reč božju kao postavku.
Meditacija podrazumeva fokusiranost na molitvu, prepoznavanje božje reči i jačanje duhovnosti. Kako se navodi: Hrišćanska meditacija ne stvara oreol oko glave, niti niti joj je cilj samo svesno življenje, nego pomoći čoveku kako bi izvršio Hristovu zapovest neprestanog moljenja.
Pored spoznanja Hrista, cilj meditacije je usmeravanje ka pravednosti, činjenje dobrih dela, sticanje iskustva i verovanje u božju promisao, a takođe i duhovno približavanje crkvi i njenim osnovnim pravilima i dogmama.
Cilj meditacija nije bežanje od stvarnosti nego da ona postane sama stvarnost.
Svaki meditativni zadatak koji se izvodi ima u sebi prisustvo Boga, ili se oslanja na njega. Meditacije se oslanjaju na molitve Oče naš ili Zdravo Marijo ili na tekstove Svetog pisma.

Postoji više tehnika meditiranja u katoličanstvu koje se baziraju na vizualizaciji, tj. slikovne meditacije, zatim recitovanja u sebi stihova iz Svetog pisma (lectio divina), i slične. Među najpoznatijima koji su se prosvetlili meditacijom su sv. Franjo Asiški i sv. Benedikt.

sv. Benedikt
Sv. Benedikt. Foto: Wikipedia

Pravilo sv. Benedikta glasi:
Moli i radi. To znači: budi tako prisutan u onome što činiš da sve drugo za tebe ovoga trenutka ne postoji: živi svoj život sada; a kad moliš, moli tako da osetiš u molitvi sav napor rada. Tako rad postaje molitva i molitva rad. No, da bi se to dogodilo, nužno je potrebno svakodnevno se povlačiti na određeno vreme (oko pola sata) u meditaciju. Ona i unazad i unapred svojim duhovnim «sokovima» preliva sve što smo činili i bili, te svemu delovanju i onome koje nam se činilo besmislenim, daje smisao.

 

U benediktanskim samostanima se i danas praktikuju meditacije recitovanja tekstova iz Svetog pisma, na meditativni način, kao i meditacije zamišljanja raspetog Hrista i poistovećivanje sa njegovim mukama.

Jesus
Printscreen You Tube

O meditacijama u katoličanstvu se sve više može pronaći na internetu što ukazuje da katolička crkva prati potrebe današnjeg čoveka, ne želeći da gubi vernike. Naravno ovde ne želim da se bavim svrsishodnošću tih meditacija, već samo činjenicom da postoje i da se praktikuju.

Tradicija i meditacija

Kao što vidimo meditacija je sredstvo razvoja, tehnika, koja ne bi trebalo da se vezuje za religioznu dogmu. Tradicija, sama po sebi nije nešto što treba izbegavati, jer je ona nešto što identifikuje naciju, što daje lepotu življenja, razvija duh zajedništva. Ona je korisna dok se praktikuje na taj način, ali kada postane poistovećivanje sa tom nacijom, kada tradicija postane razlog za izdizanje u odnosu na ostale, onda je ona štetna po nas i mi postajemo robovi te tradicije. Dakle, može se reći da je tradicija dobar sluga, a loš gospodar. Svi verski ratovi su nastali iz egoističnog i nadmenog stava onih koji su ih započinjali. Jedno od najzagonetnijih pitanja je: kako je budistički Japan mogao da razvije imperijalističko-zločinačku politiku tokom Drugog svetskog rata. Odgovor je da su Japanci mišljenja da je njihova tradicija naprednija i time nadređena ostalim ljudima, kao i da su oni kao narod nadređeni ostalim ljudima.

Meditacija je nastala kao unutrašnja razvojna potreba čoveka i danas ljudi sve više osećaju tu potrebu. Pogrešno je osujećivati tu potrebu zbog straha po tradiciju. Kompromisno rešenje je ne stavljati meditativne tehnike i tradicionalne vrednosti pod isto. Svaka religiozna tradicija ima moralne i savetodavne vrednosti koje su dobre, ali su, nažalost religiozna učenja pretrpela velike promene od strane svetovnih i duhovnih autoriteta i pretvorena u dogmu. Buda nije bio budista, Isus nije bio hrišćanin, Muhamed nije bio musliman, i svi su imali ideju unapređenja života svih ljudi. Razlika je bila u tradicijama u kojima su živeli i jezicima kojima su govorili.

Učenje o Individualnoj meditaciji ima upravo takav pristup i ovo učenje praktikuju vernici različitih veroispovesti, kao i oni koji nisu religiozni. Tehnike su uzete iz svih velikih tradicija s ciljem da pomognu čoveku ne dotičući njegova lična verovanja. Mnogi su tokom dugogodišnjeg rada došli do uvida u besmislenost religiozne dogme, ali to se ostavlja pojedincu, jer svako dolazi do svoje istine i svog uvida. Postoji više puteva do boga, do prosvetljenja, do jednote, blistavog uma, praznine ili kako ga već ko definiše, ali o tome drugi put.

 

izvori:
https://sh.wikipedia.org/wiki/Molitva
https://sh.wikipedia.org/wiki/Meditacija
http://www.rastimougospodinu.com/index.php/krscanska-meditacija.html
http://kulturniheroj.com//?s=isihazam&x=0&y=0
http://kulturniheroj.com/?p=1807
http://www.verujem.org/pdf/palama_trijade.pdf
http://juenxian.blogspot.rs/2007/11/jo-malo-o-individualnoj-meditaciji.html

Advertisements

Author: sashamaletic

…neko ko se ne može i ne želi definisati kao zanimanje, već pre kao tragalac, disident, neko ko uvek traži i onu drugu stranu, istraživač u oblastima: likovnih i primenjenih umetnosti, muzike, poezije, fotografije, dizajna, raznih zanata, filozofije, psihologije, religije, tradicionalne medicine, spiritualnosti, dalekoistočne tradicije, sporta, borilačkih veština, ličnog razvoja, Reikija, joge, meditacije,…Ljudsko biće, otac, stanovnik ove planete. Od 2007. godine učenik Milenka Vlajkova (Juen Xian), majstora individualne meditacije, psihologa i psihoterapeuta.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s