Gledao sam manifestaciju zakona privlačenja i došao do uvida

Danas je od svih učenja, terapija, metoda, postupaka i sličnih stvari, najtraženija tehnika koja se naziva Zakon privlačenja, uglavnom kod ženske populacije. Moram priznati da sam i sâm bio zaintrigiran kada se pre više godina pojavila knjiga Tajna i istoimeni film, međutim to nekako, nikada nije zaživelo u mom umu. Možda posledica ranijeg iskustva.

Pitao sam moju novu fejsbuk frendicu, kakve knjige je zanimaju. Kaže mi nešto o zakonu privlačenja. Baš to ne držim jer me ne interesuje niti odobravam to. To nije duhovnost, niti lični razvoj, to je mađijašenje, pokušaj ispunjavanja naših želja, lov na zlatnu ribicu…

Bolno iskustvo

Bio sam sveže zasnovao svoju porodicu, oženio se po protokolu, dobio dete, a onda odbačen od porodice u kojoj sam odrastao i ostale rodbine. Nikada nisam bio deo sredine u kojoj sam rođen i odrastao, niti me je ta sredina ikada prihvatila. Teško je odgovoriti zašto, ali eto, na ne baš veseo način sam izbačen iz te sredine. Novi početak nije bio lak, ali se krenulo dalje. Nov posao u državnoj ustanovi, karijera preda mnom, vesela beba koja me dočekuje osmehom kad se vratim s posla, žena s ručkom… Uljuljkivao sam se u stereotip porodice. Nešto se prodalo, došlo se do nekog novca, supruga našla posao u veoma dobroj državnoj ustanovi, i eto bili smo pred odlukom da sebi priuštimo neki dom i uveliko počeli da sprovodimo ideju, jer nikom ne bih poželeo da bude podstanar. Razmišljao čak i o drugom detetu, ali sudbina mi je onda lupila takav šamar od kog se još nisam oporavio.

Sve sam želeo, što bi rekli, najbolje. Sve sam lepo isplanirao, sprovodio po redu, gradio dom, porodicu, karijeru, napredovao, bio uzoran suprug i otac i onda se sve to srušilo uz buku čiji odjek se čuje do danas. Žena ne da nije krila da me vara, nego je samo dolazila kući da prespava, praktično ne gledeajući ni dete ni mene. Odbijali su mi od plate zato što bih otišao ranije s posla kad nazovu iz vrtića da odmah dođem po prehlađeno dete, jer služba je govorila: Ti pripadaš nama, zaboravi porodicu. Imaš li ti ženu?

Novac koji smo imali malo po malo je ispario na volšeban način, a možda i nije neka tajna s obzirom da mi je supruga nekoć pričala o svom običaju da čuva novac za crne dane. Izgleda da je ona predvidela i na vreme se pripremila za svoje crne dane. Ja sam ih dočekao nespreman. Kako je nestajalo novca tako je nestajala i žena.

Moji dani su bili sve crnji i crnji kada sam dobio ultimatum da se selim ili sredim situaciju jer nam sledi krivična prijava zbog zapostavljanja deteta. Dok sam bio odsutan službeno, mojoj supruzi je bilo teško da odvodi dvogodišnje dete u vrtić pa ju je jednostavno ostavljala u hladnom stanu sa par keksića u tanjiriću na podu… Kad se probudi da nađe da pojede nešto.

Bilo je tu još dosta scena kojih ne želim ni da se sećam, ali posle lažne optužbe za pokušaj ubistva presekao sam i podneo tužbu za razvod. Dete nisam video šest meseci, imao sam pet svedoka za njeno krivično delo zapostavljanja deteta, potpunu saglasnost za starateljstvo od Centra za socijalni rad, ali je sutkinja feministkinja samo procedila kroz zube: Biće ovo dug i težak proces. Nemoj da se nadaš da ćeš dobiti starateljstvo. Možda je ovo sažetak uvoda nekog autobiografskog romana u budućnosti… Drugarica mi je rekla: – Ti k’o da si se kamenjem na Boga bacao. Mora da sudbina sprema nešto veliko za tebe.

zakon privlacenja

Očigledno je da takav život nije nešto što je meni odgovaralo, ili sam to na neki način isprogramirao, prizvao… Jer ako zakon privlačenja radi tako kako su ga opisali u filmu, zašto je onda kod mene krenulo suprotno od svega što sam želeo, zamišljao, suprotno od svega što sam zasluživao? Da li stvarno sudbina diktira tempo?

Nikada taj zakon privlačenja, s takvim objašnjenjem nije mogao da dopre do mog srca i mog uma baš iz tog iskustva. Dolazio sam i do nekih objašnjenja da je: – Nebo kao ogledalo, isporuči nam ono što jesmo… Ono što vibriraš, to dobiješ. Ovo mi ima više smisla.

Scena u parku

Danas,  sam imao jedan mali uvid u manifestaciju privlačenja.

Bio sam svedok jedne neuobičajene scene u parku. Žena u pedesetim, prilično ozbiljnog, pomalo namrštenog lica, više karakterističnog za nekog namćorastog muškarca, je sedela na klupi i čitala knjigu. Na susednoj klupi je sedeo feminizirani muškarac sličnih godina, crno ofarbane kose i nagnut prema njoj nešto je zapitkivao i smarao. Za smaranje sam postao siguran kada mu je drsko i glasno odgovorila:   –Da, tako je, vama muškarcima sve probleme rešavamo mi žene. Pomislih kako verovatno jednog sličnog ima kući. Ma ne samo verovatno, nego sigurno. Takva osoba verovatno nije ni srela drugačiji tip muškarca i za nju su svi muškarci takvi. Zašto je to tako za neke osobe?

Bar pola sata je trajalo to njegovo smaranje od trenutka kada sam ja došao. Ustao je prišao joj i tražio nešto tihim glasićem.

Čoveče, ti znaš da ja to neću koristiti posle tebe, evo ti pa ti koristi ako hoćeš, nemoj mi ni vraćati – Odgovorila mu je nervozno  opet i izvadila iz torbe neki predmet sličan olovci.

Očekivalo bi se da ustane i da ode ili jednostavno da ga otkači, ali ona se čvrsto držala svoje klupe i knjige i osim nipodaštavajućeg govora ničim drugim se nije branila.

Feminizirani je okrenuo jedan krug po parku i izgubio se. Nekoliko minuta kasnije među svim lepim ženama u letnjim suknjicama koje su prolazile jedna figura u crnom koja je dolazila je odskakala od okruženja. Prvo sam pomislio da je devojka, darkerka, ali kad je ta figura prišla bliže, videh da je mlad muškarac. Nosio je neke čudne pantalone slične šalvarama, neku čudnu egzotičnu crnu košulju, šarene patike i kosu prebačenu na jednu stranu sa izblanširanim i obojenim krajevima u zeleno-plavu boju.

Pogađate, seo je na istu klupu gde je sedeo pomenuti feminizirani koji je smarao gospođu. Ne samo da je seo prekrstivši noge kao žena nego se okrenuo i nageo prema dotičnog gospođi i počeo da jede neki sendvič sve vreme pogleda usmerenog u njenom pravcu, kao da želi da se ogreje o nju.

Zakon privlačenja, potvrđen dva puta za kratko vreme. Samo nije baš po savremenim knjigama.

To je isto kao sa mojom prijateljicom Natom kojoj sam dao nadimak Kalamiti Džejn. Bivši momak ju je zvao Alamunja. Samo je falilo da stavi opasač sa pištoljem i kaubojski šešir pa da joj i Džon Vejn pozavidi na western look-u. Nata je vikala: –Ljudi, meni treba pravo muško, a mene samo spopadaju neke njanje!

Zaista, jedan nežni i vrlo blagi mladić  koji je živeo s majkom i nikada nije imao devojku bio je smrtno zaljubljen u nju koja je bila u četrdesetim, razvedena i sa poprilično muškobanjastim, oronulim izgledom. To je bilo kao, priroda se našalila pa zamenila im tela, ali nije ona zato što je vibrirala kao muškarac  privukla muškarca, već je privukla ženstvenost. Čak se hvalila kako je muvaju lezbejke kad ode u gej barove. Nije ona ni želela takvog muškarca pa da ga je privukla. Nije mogla da ga smisli, mada je potajno uživala u njegovoj naklonosti i pokazivala znake očigledne ljubomore kada se on pojavio sa nekom prijateljicom. Posle toga ju je isto tako jedan sličan, samo malo stariji blagi čovek obasipao pažnjom, obećanjima, vodio na zimovanje, ali Nata je i njega otkačila. Teško je ugoditi ženama, pogotovo ovim sa viškom muškog principa koje su dominantne u svojim vezama. One su uvek ozbiljne, namrštene, nezadovoljne… Pitam se zašto onda današnje žene toliko lude za radikalnim feminizmom koji pokušava da zameni uloge i potpuno diskredituje muškost kod muškaraca? Ne izgledaju mi srećne u tim ulogama.

Jedna devojka je pisala tetki u inostranstvu kako ne može da nađe dečka. Posle nedelju dana joj je stigao paket ženskih krpica s kratkom porukom: Kad ti postaneš žensko, onda ćeš naći muškarca.

Šta privlačimo?

Ne privlačimo ono što želimo, ne privlačimo ni ono što vibriramo, već privlačimo ono što je potrebno za nas da bi nas dovelo u balans. Privlačimo teret koji će biti na suprotnom kraju vage. Privlačimo ono što treba da nas izleči, ono što treba da nas nauči, da nas istera iz zone udobnosti, da konačno počnemo da se borimo, da zaradimo i otplatimo zajam koji smo dobili rođenjem. Privlačimo bolest, nevolje, probleme, neadekvatne partnere, poslove… Dok god ne izbalansiramo ono što treba.

Pravi muškarac privlači nežnu i ženstvenu ženu, feminizirani muškarac privlači robusne i muškobanjaste žene. Video sam to bezbroj puta i sad kada vidim neki par potrebno mi je tri sekunde da procenim ko od njih nosi suknju, a ko pantalone. Mogu poprilično dobro da definišem i kvalitet i trajnost te veze.

Jin-Jang, taj drevni kineski simbol sam držao na centralnom mestu u svojoj sobi još kao tinejdžer. Tada to nije bio tako poznat simbol pa bi me pitali, šta mi je to. Odgovara bih da je to za mene slika boga. Naravno da im je bilo još manje jasno, a ja sam ispadao još veći čudak. Daleko manje sam tada znao o tome nego sada, ali sam sve uvereniji da sam bio blizu istine, bar onoliko koliko se ona može logički objasniti.

 

bagua

 

Postoji šest zakona odnosa jina i janga: uzajamna zavisnost, uzajamno unapređivanje, uzajamno ograničavanje, uzajamno uništavanje, transformacija iz jednog u drugi, beskonačna deljivost. Jedno bez drugog ne postoji, a ako jedan potpuno prevlada, nestaju oba principa. Živimo u svetu dualnosti koji teži ravnoteži. Kada u prirodi dođe do naglog priraštaja neke životinjske vrste, po pravilu se javlja i veći broj grabljlivica koje redukuju njihov broj. Ukoliko se grabljivice razmnože previše, istrebiće ovu drugu vrstu, a onda će uginuti od gladi. Smanjiće se brojnost obe vrste.

Ne, sigurno ne bih mogao živeti onaj život koji sam živeo pre nego što sam izgubio gotovo sve što sam imao. Pored svih nedaća, bilo je neverovatno za gledati kako sve na čudnovate načine odlazi od mene: novac, prijatelji, roditelji rodbina, posao, imovina, zdravlje… Dete je jedino što mi se vratilo posle sedam godina izbegavši za dlaku da bude prodata u belo roblje, zdravlje još uvek popravljam, ali zato sam postao jako dobar poznavalac žena i ljudi uopšte, upoznao sam mnogo značajnih ljudi mnogo žena, proživeo mnoga dragocena iskustva, naučio da volim, da ne osuđujem… Verovatno bih danas gledao televiziju ispranog mozga, turske serije ili ligu šampiona, legao uveče u krevet sa ženom koju ne volim, anestezirao um alkoholom, stario, čekao senilan penziju, a onda umro kao da nikad nisam ni živeo.

Otišlo je sve što mi nije trebalo. Trebalo je da se ponovo rodim, da ponovo postanem onaj dečak koji je plovio na talasima snova.

Moja učiteljica Reikija mi je jednom u vreme porodičnog kolapsa rekla: – Mi svi ovde imamo, kuće, brakove, poslove, kredite i vezani smo time, a ti nisi ograničen time i slobodan si da ideš gde hoćeš i radiš šta hoćeš. Ti si slobodan u odnosu na nas ostale i iskoristi to. Da, i Diogen je bio isto tako slobodan.

Gledajući scenu u parku setio sam se i detinjstva. Nacrtao bih dva kružna sata, brzinomera, vezao žicom na korman crvenog bicikla i jurio ulicama kao da vozim motocikl. Trideset godina kasnije sam shvatio da vozim skuter crvene boje sa dva okrugla sata na instrument tabli,  sličnog upravljača kao što je imao taj moj bicikl. Taj skuter mi je na neki način poklonjen, nametnut iako nisam žudeo za njim.

Sa jedanaest godina sam popio žestoku grdnju kada je poštar doneo naručenu knjigu o kung fuu i kineskim borilačkim veštinama koju su moji morali da plate jer ja nisam imao novca. Bilo je to prva knjiga o tome koja se pojavila i jednostavno sam morao da je imam.. Nisu mi moji uopšte odobravali takve stvari, niti su razumeli moja interesovanja, a ja sam gutao tekstove o Šaolinu, Bodidarmi, jin-jangu i kineskoj filozofiji. Trideset godina kasnije moja kćerka i ja zajedno treniramo borilačku veštinu koja potiče iz Šaolina baš kao i duhovni put koji sam odabrao.

 

 

 

 

 

Da li sam sve to privukao ili sam samo prepoznao ono što je već bilo deo mene?

Došao mi je kasnije u životu i dvogled i durbin, luk i strele i još tako neke sitnice su došle u moj život, a koje sam bio i zaboravio da sam ih toliko priželjkivao kao dete. Ali baš kao što se dete brzo zadovolji igračkom tako ni te stvari nisu dugo držale moju pažnju. Tačnije došle su kada ih više nisam želeo. U svojim ranim dvadesetim sam kroz jedan razgovor konstatovao da se bojim svojih želja, jer ako bi se ispunile to bi ličilo na haos.

Obzirom na dosadašnji tempo, moraću da se potrudim da doživim još bar tridesetak godina ako mislim da mi se ispuni ono čemu sada težim, ili je dečija želja čistija i malo više u stanju da se ostvari. A šta ako se i ostvare te želje? Možda mi tada neće biti interesantne, niti potrebne. Naravno, velika većina mojih želja nije ispunjena.

Buda je rekao da su ljudske želje najveći izvor ljudske patnje, a zakon privlačenja je učenje o ispunjavanju želja. Pohlepna filozofija potražnje za moći i materijalnim dobrima, za svim onim što se smatra preprekom ličnog razvoja.

Ne mogu da se setim naslova knjige koju sam davno pročitao, ali bih voleo da je preporučim. Zbog spasavanja života jedna prosečna porodica je bila obasuta naklonošću jednog bogataša. Svim članovima je omogućio ostvarenje onoga što su želeli. Epilog je bio rasturanje porodice i propast svih članova praćen moralnim posrnućem, narkomanijom i sunovratom njihovih života u svakom smislu. Dobili su sve što su želeli, izgubili su sve što su imali.

Izreka kaže da nije bogat koji mnogo ima nego onaj kome malo treba. Da li je onda sreća i ljubav, za kojom toliko težimo, u materijalnom posedovanju i ispunjenju naših niskih strasti i želja? Možda se to može postići afirmacijama, kuckanjem po čelu i mantranjem ali…

Moram ovde da dodam i Isusove reči iz Novog zaveta:

Ne brinite se, dakle, i ne govorite: Šta ćemo jesti? Šta ćemo piti? Šta ćemo obući? Za sve to brinu se neznabošci. Zna Otac vaš nebeski da vam treba sve to. Nego ištite najpre carstva njegova i pravednosti njegove i sve ovo dodaće vam se. Ne brinite se dakle za sutra, jer sutra će se brinuti samo za sebe. Dosta je danu zla svoga.

Ja sam odlučio da ne želim već da stvaram. Ono što se dobije vredi onoliko koliko je plaćeno.

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Advertisements

Author: sashamaletic

…neko ko se ne može i ne želi definisati kao zanimanje, već pre kao tragalac, disident, neko ko uvek traži i onu drugu stranu, istraživač u oblastima: likovnih i primenjenih umetnosti, muzike, poezije, fotografije, dizajna, raznih zanata, filozofije, psihologije, religije, tradicionalne medicine, spiritualnosti, dalekoistočne tradicije, sporta, borilačkih veština, ličnog razvoja, Reikija, joge, meditacije,…Ljudsko biće, otac, stanovnik ove planete. Od 2007. godine učenik Milenka Vlajkova (Juen Xian), majstora individualne meditacije, psihologa i psihoterapeuta.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s